Kategorija: Ljubavna prica
Bio je mladi buntovnik. Želeo je uvek bolje, uvek više. Živeo je punim plućima. Samo nebo mu je bila granica. Nije znao za ne mogu, za ne može. Ceo Svet je bio njegov, bez zamki i prepreka.
Te davne srednjoškolske zime, na klizalištu u jednoj školi gde su sami učenici pravili i održavali led, on je pomagao novajlijama na ledu da se oslobode i samostalno počnu igru koju je on odlično poznavao.
Kao i svakog drugog dana došao je na klizalište, popio je čaj sa rumom ili rum sa čajem, sad to već više i nije bitno, obuo je klizaljke i krenuo na led. Bio je prvi na ledu, isprobavao ga je, i pregledao da se neko ne bi povredio. Dok je on tako sa lakoćom klizio po celom terenu jedan devojčurak je stajao kraj ograde, netremice ga je gledala i čekala je da se klizalište otvori. Napokon vrata klizališta se otvaraju i ta ista devojčica mu prilazi i traži od njega da joj pokaže kako biti sigurniji na ledu. „Pacijent“ kao i svaki drugi; pomislio je. Korak po korak… kad ono malena kliže, gotovo, poput njega. Sve mu je bilo jasno! Pozvala ga je na čaj. Iako ne baš posebno lepa i dosta mlađa od njega, ali imala je ono „nešto“ u sebi.
Ceo život mu je tada bio samo jedna velika igra pa je prihvatio i ovu igru da zaigra. Ni sam nije znao u šta se upušta, i da će mu taj mali devojčurak toliko značiti u životu. Prihvatio je čaj i ponudio joj je da je otprati kući, što je ona i očekivala. Otpratio ju je kući, i tako vraćajući se nazad, polako nogu pred nogu, sa klizaljkama preko ramena razmišljao je i pitao se šta mu je to trebalo; drugovi će mu se smejati… ali pri svakoj pomisli na nju srce bi mu zatitralo. „Ma, idemo dok ide, a posle svako na svoju stranu“ razmišljao je. Viđali su se par nedelja (niko od drugova mu nije rekao ni reč, jer njemu nije bilo baš dobro protivrečiti…). Bilo mu je lepše sa njom nego što je mogao i pomisliti iako nije bila nešto posebno lepa, ali je imala ono „nešto“ u sebi… Uvek vedra, uvek nasmejana, bez poteškoća bi i njega nasmejavala, iako to nije bilo baš tako lako, a on, on je poštovao njene godine i nikada nije pomislio da je povredi već je pustio da vreme teče… Kad bi naišla devojka koja bi mu se dopala, ma više zato što su drugi trčali za njom a ona kao neosvojiva, raskidao je vezu sa Malenom i osvajao „neosvojivo“. Da, Malena je postalo ime za nju i kad bi je on nazvao njenim imenom ona bi se ljutila ili bi pomislila da se on nešto ljuti… I tako je on „osvajao neosvojivo“ uvek ostavljajući Malenu, a vraćao bi joj se kad je ostajao sam i potišten, ne shvatajući zapravo koliko mu ona znači i koliko je iskreno voli. Ona , ona ga je dočekivala uvek sa osmehom na licu bez ijedne ružne reči ili prebacivanja .
Vreme je prolazilo, on bi joj dolazio i opet odlazio sve do trenutka kada je on pomislio da je bilo dosta glupiranja i osvajanja, to im je bilo najduže vreme koje su proveli skupa. „Ružno pače je izraslo u prelepog labuda“, i još uvek je imala u sebi ono nešto… Bio je sretan i bila je sretna, ali jedno veče u diskoteci Malena mu je prilazila neskidajući kaput sa sebe… sve mu je bilo jasno… Ovaj put je ona prekinula uz ispriku, okrenula se ka vratima diskoteke i otišla…
Znao je da je to kraj, znao je da nikada više Malenu neće držati za ručicu, znao je da nikada više neće poljubiti čelo koje je toliko puta poljubio na kraju svake večeri provedene zajedno…znao je…
Za nju se više nije raspitivao, niti ju je tražio. Bio je preponosan, čekao je da se ovaj put ona vrati. Budala!
Malena je otišla na studije, on, on je našao njenu bledu kopiju, i silno se trudio da od te kopije napravi original, čak se i oženio njome, ali original je samo jedan! Danas misli da je baš tu sebi napravio pakao od života što nije prihvatio bar tu bledu kopiju nego se upinjao svim snagama da napravi original, kad je već bio kukavica da potraži Malenu…
Nedavno je lutao po gradu rešavajući nekakve papire. Onako zamišljen podigne oči sa tih papira i zastade… Pred njim je stajala Malena. Za ručicu je držala sinčića. „Hoćemo li na čaj“ upita ona. Sav zbunjen prihvatio je poziv. Sedeli su i pili čaj sa rumom ili rum s čajem, sad je to već manje važno i pričali su dugo, jako dugo…
Ona je postala uspešna poslovna žena, udavala se nikada nije, ima sinčića od sedam osam godina, i jos uvek je lepa, za nju kao da je vreme stalo, i jos uvek ima "ono nešto" u sebi.
Na rastanku Malenoj je pružio ruku, a njenog anđela je poljubio u čelo baš kao nekad nju kad je otpratio posle grada kući….
Autor: Dragan Holcer
Prica je objavljena u okviru nagradne igre. Procitajte Informacije o nagradnoj igri i druge price.
Bio je mladi buntovnik. Želeo je uvek bolje, uvek više. Živeo je punim plućima. Samo nebo mu je bila granica. Nije znao za ne mogu, za ne može. Ceo Svet je bio njegov, bez zamki i prepreka.
Te davne srednjoškolske zime, na klizalištu u jednoj školi gde su sami učenici pravili i održavali led, on je pomagao novajlijama na ledu da se oslobode i samostalno počnu igru koju je on odlično poznavao.
Kao i svakog drugog dana došao je na klizalište, popio je čaj sa rumom ili rum sa čajem, sad to već više i nije bitno, obuo je klizaljke i krenuo na led. Bio je prvi na ledu, isprobavao ga je, i pregledao da se neko ne bi povredio. Dok je on tako sa lakoćom klizio po celom terenu jedan devojčurak je stajao kraj ograde, netremice ga je gledala i čekala je da se klizalište otvori. Napokon vrata klizališta se otvaraju i ta ista devojčica mu prilazi i traži od njega da joj pokaže kako biti sigurniji na ledu. „Pacijent“ kao i svaki drugi; pomislio je. Korak po korak… kad ono malena kliže, gotovo, poput njega. Sve mu je bilo jasno! Pozvala ga je na čaj. Iako ne baš posebno lepa i dosta mlađa od njega, ali imala je ono „nešto“ u sebi.
Ceo život mu je tada bio samo jedna velika igra pa je prihvatio i ovu igru da zaigra. Ni sam nije znao u šta se upušta, i da će mu taj mali devojčurak toliko značiti u životu. Prihvatio je čaj i ponudio joj je da je otprati kući, što je ona i očekivala. Otpratio ju je kući, i tako vraćajući se nazad, polako nogu pred nogu, sa klizaljkama preko ramena razmišljao je i pitao se šta mu je to trebalo; drugovi će mu se smejati… ali pri svakoj pomisli na nju srce bi mu zatitralo. „Ma, idemo dok ide, a posle svako na svoju stranu“ razmišljao je. Viđali su se par nedelja (niko od drugova mu nije rekao ni reč, jer njemu nije bilo baš dobro protivrečiti…). Bilo mu je lepše sa njom nego što je mogao i pomisliti iako nije bila nešto posebno lepa, ali je imala ono „nešto“ u sebi… Uvek vedra, uvek nasmejana, bez poteškoća bi i njega nasmejavala, iako to nije bilo baš tako lako, a on, on je poštovao njene godine i nikada nije pomislio da je povredi već je pustio da vreme teče… Kad bi naišla devojka koja bi mu se dopala, ma više zato što su drugi trčali za njom a ona kao neosvojiva, raskidao je vezu sa Malenom i osvajao „neosvojivo“. Da, Malena je postalo ime za nju i kad bi je on nazvao njenim imenom ona bi se ljutila ili bi pomislila da se on nešto ljuti… I tako je on „osvajao neosvojivo“ uvek ostavljajući Malenu, a vraćao bi joj se kad je ostajao sam i potišten, ne shvatajući zapravo koliko mu ona znači i koliko je iskreno voli. Ona , ona ga je dočekivala uvek sa osmehom na licu bez ijedne ružne reči ili prebacivanja .
Vreme je prolazilo, on bi joj dolazio i opet odlazio sve do trenutka kada je on pomislio da je bilo dosta glupiranja i osvajanja, to im je bilo najduže vreme koje su proveli skupa. „Ružno pače je izraslo u prelepog labuda“, i još uvek je imala u sebi ono nešto… Bio je sretan i bila je sretna, ali jedno veče u diskoteci Malena mu je prilazila neskidajući kaput sa sebe… sve mu je bilo jasno… Ovaj put je ona prekinula uz ispriku, okrenula se ka vratima diskoteke i otišla…
Znao je da je to kraj, znao je da nikada više Malenu neće držati za ručicu, znao je da nikada više neće poljubiti čelo koje je toliko puta poljubio na kraju svake večeri provedene zajedno…znao je…
Malena je otišla na studije, on, on je našao njenu bledu kopiju, i silno se trudio da od te kopije napravi original, čak se i oženio njome, ali original je samo jedan! Danas misli da je baš tu sebi napravio pakao od života što nije prihvatio bar tu bledu kopiju nego se upinjao svim snagama da napravi original, kad je već bio kukavica da potraži Malenu…
Nedavno je lutao po gradu rešavajući nekakve papire. Onako zamišljen podigne oči sa tih papira i zastade… Pred njim je stajala Malena. Za ručicu je držala sinčića. „Hoćemo li na čaj“ upita ona. Sav zbunjen prihvatio je poziv. Sedeli su i pili čaj sa rumom ili rum s čajem, sad je to već manje važno i pričali su dugo, jako dugo…
Ona je postala uspešna poslovna žena, udavala se nikada nije, ima sinčića od sedam osam godina, i jos uvek je lepa, za nju kao da je vreme stalo, i jos uvek ima "ono nešto" u sebi.
Na rastanku Malenoj je pružio ruku, a njenog anđela je poljubio u čelo baš kao nekad nju kad je otpratio posle grada kući….
Autor: Dragan Holcer
Prica je objavljena u okviru nagradne igre. Procitajte Informacije o nagradnoj igri i druge price.
..................................................................................................................................................................
e-mail:moja_saveta@yahoo.com
skype:doktor SOS
...................................................................................................................................................................
Nema komentara:
Objavi komentar