Kategorija: Ljubavna prica
Davno, jednog avgusta, pre cak 24 godine desio se moj prvi poljubac. Bila sam tek devojcurak, a on je bio nesto najlepse sto su moje oci videle. Beznadezno romantican. Poklanjao mi je crvene ruze, cak i dva puta dnevno, ukoliko bi se neki dan videli dva puta. Pisao mi pesme i najlepsa, namirisana ljubavna pisma…. i to na ljubicastom papiru, jer to nam je tada bila omiljena boja.
Nakon tri bajkovita meseca je otisao, daleko, u drugu zemlju…. izvan dohvata mojih zagrljaja…. pisao je, zvao telefonom…. a ja sam cutala. Cutala sam dugo, predugo i onda su pisma prestala da stizu. Telefon je zacutao.
Onda je krenuo rat i ja sam pozelela da mu se javim, da zna da sam dobro i opet…. telefon je stalno zvonio, stizala su pisma…. medju njima i poziv da dodjem kod njega u taj veliki i strani svet. Nisam
smela. Bila sam dobro dete i smatrala sam da sam mlada za sve to….. I opet sam ucutala. Telefon je prestao da zvoni, prestala da stizu pisma…..
Opet tisina…..
Upisala sam fakultet. U beskrajnim nocnim razgovorima sa cimerkama, svaka je pricala svoje ljubavne price, pa sam ispricala i ja svoju o njemu. Pricu o decaku zelenih ociju koji pise najlepsa ljubavna pisma. Dok sam pricala o njemu, pozelela sam da ga cujem, vidim, bilo sta…. samo da ga nadjem. Cimerka mi se smejala, pricala o tome da nemamo para da zovemo inostranstvo, a ja sam sasvim sigurna u sebe rekla da je on tu, nadomak Beograda i da cu ga naci kod kuce. Donela mi je telefon uz smeh I komentar da sam ludaca. I naravno…. Javio se. Bas tu vece je doputovao iz belog sveta. Vec ujutro je bio pored mene, sa svojim poljupcima i najlepsim zelenim ocima. Nastavili smo gde smo stali, beskrajno sretni…..
No sudbina nas je razdvojila. Bar sam ja mislila da je sudbina, kasnije sam saznala da su to zapravo bili njegovi roditelji. Iz samo njima znanih razloga unistili su predivnu ljubav i velike snove.
Sve je opet zacutalo. Ovaj put godinama…. Bolnih 15 godina.
U medjuvremenu smo svako za sebe ziveli svoje nesretne zivote, povremeno se pitajuci gde je drugi deo nase duse, place li, smeje li se, je li dobro…..?
Ja sam uglavnom bila sama. Desavale su se tu I tamo po neke ljubavi, ali nikad tako velike i snazne, nikad tako opijajuce, nikad toliko jake da bi trajale….
On se u medjuvremenu ozenio. Imao neki pokusaj imitacije zivota. Ucinio nesretnim i sebe i zenu pored koje je bio, jer njegovo srce nikad nije pripadalo njoj.
Petnaest godina pitanja, bez ijedne informacije o tome gde je ko i kako zivi. Iz razlicitih gradova, bez zajednickih prijatelja, nije bilo moguce znati apsolutno nista.
I onda, pre tri godine, posle silnog odbijanja da se prikljucim na cuvenu fejsbuk mrezu, poklekla sam pred nagovaranjem jednog decaka koji je bio ubedjen da cu naci svoju ljubav na popularnoj mrezi, a ujedno ce on imati s kim da igra neku od tada popularnih igrica.
I da, otvorila sam profil i prvo ime koje sam ukucala je bilo bas njegovo…. u prvom momentu sam bila razocarana, bilo je jasno po slikama da je ozenjen, da ima decu…. ali bio je jedan tekst koji je napisao u opisu svog profila, nesto o tome kako je covek beskrajno usamljen u gomili ukoliko nije pored voljene osobe…. I da, poslala sam zahtev i poruku, da pitam, kao u onoj pesmi: ‘Sta ima novo kod tebe?’
Prst sudbine….
Zatekla sam ga u trenutku kada je ostao sam. Sam! Upravo se rastao. Nije mogao vise u braku bez ljubavi.
I tu, nakon toliko godina….. nastavlja se nasa ljubavna prica. Ljubav koja nista nije izgubila na svojoj snazi kroz sve te godine. Cak je jos jaca. Oboje smo za tih 15 godina odvojenosti preziveli svako svoju golgotu, prilicno teske zivotne price, ali pouceni tom igrom sudbine da je zapravo vazno samo jedno : Koliko volis i koliko si voljen.
Pozvao me kod sebe i dosla sam…. sve te godine kao da su se sabile nekim vakumom i kao da je u pitanju 15 minuta…. Isti onaj pogled, iako zreliji, isti topli zagrljaj u kome sam najsigurnija na svetu i naravno, onaj divan osecaj opijenosti najsnaznijom ljubavi koja daje snagu da pomeris planetu.
I evo, vec trecu godinu zivimo svoju pricu.
Prica nema hepiend, ali mi cvrsto verujemo da smo ga zasluzili i da cemo ga imati.
Borimo se sa vetrenjacama. Cela njegova porodica je protiv nas, pokusavaju da nam otruju zivot zlim I otrovnim recima. Sve pod krinkom da je to da bi se zastitila deca koju on ima iz prvog braka. Pri cemu niko ne primecuje da su svojim zlom i prljavim recima otrovali jedino decu.
Nas dvoje smo podigli stakleno zvono oko naseg zivota i zivimo ga onako kako treba, dostojanstveno i cisto. A svi oni, neka…. vreme ce pokazati sve….
Nas dvoje smo previse godina proveli odvojeno da bi ovo vreme koje imamo kvarili bilo cim.
Cak je i kisni dan lep kad nas je dvoje pod sarenim kisobranom.
Autor: anoniman
Prica je objavljena u okviru nagradne igre. Procitajte Informacije o nagradnoj igri i druge price.
Davno, jednog avgusta, pre cak 24 godine desio se moj prvi poljubac. Bila sam tek devojcurak, a on je bio nesto najlepse sto su moje oci videle. Beznadezno romantican. Poklanjao mi je crvene ruze, cak i dva puta dnevno, ukoliko bi se neki dan videli dva puta. Pisao mi pesme i najlepsa, namirisana ljubavna pisma…. i to na ljubicastom papiru, jer to nam je tada bila omiljena boja.
Nakon tri bajkovita meseca je otisao, daleko, u drugu zemlju…. izvan dohvata mojih zagrljaja…. pisao je, zvao telefonom…. a ja sam cutala. Cutala sam dugo, predugo i onda su pisma prestala da stizu. Telefon je zacutao.
Onda je krenuo rat i ja sam pozelela da mu se javim, da zna da sam dobro i opet…. telefon je stalno zvonio, stizala su pisma…. medju njima i poziv da dodjem kod njega u taj veliki i strani svet. Nisam
Opet tisina…..
Upisala sam fakultet. U beskrajnim nocnim razgovorima sa cimerkama, svaka je pricala svoje ljubavne price, pa sam ispricala i ja svoju o njemu. Pricu o decaku zelenih ociju koji pise najlepsa ljubavna pisma. Dok sam pricala o njemu, pozelela sam da ga cujem, vidim, bilo sta…. samo da ga nadjem. Cimerka mi se smejala, pricala o tome da nemamo para da zovemo inostranstvo, a ja sam sasvim sigurna u sebe rekla da je on tu, nadomak Beograda i da cu ga naci kod kuce. Donela mi je telefon uz smeh I komentar da sam ludaca. I naravno…. Javio se. Bas tu vece je doputovao iz belog sveta. Vec ujutro je bio pored mene, sa svojim poljupcima i najlepsim zelenim ocima. Nastavili smo gde smo stali, beskrajno sretni…..
No sudbina nas je razdvojila. Bar sam ja mislila da je sudbina, kasnije sam saznala da su to zapravo bili njegovi roditelji. Iz samo njima znanih razloga unistili su predivnu ljubav i velike snove.
Sve je opet zacutalo. Ovaj put godinama…. Bolnih 15 godina.
U medjuvremenu smo svako za sebe ziveli svoje nesretne zivote, povremeno se pitajuci gde je drugi deo nase duse, place li, smeje li se, je li dobro…..?
Ja sam uglavnom bila sama. Desavale su se tu I tamo po neke ljubavi, ali nikad tako velike i snazne, nikad tako opijajuce, nikad toliko jake da bi trajale….
On se u medjuvremenu ozenio. Imao neki pokusaj imitacije zivota. Ucinio nesretnim i sebe i zenu pored koje je bio, jer njegovo srce nikad nije pripadalo njoj.
Petnaest godina pitanja, bez ijedne informacije o tome gde je ko i kako zivi. Iz razlicitih gradova, bez zajednickih prijatelja, nije bilo moguce znati apsolutno nista.
I onda, pre tri godine, posle silnog odbijanja da se prikljucim na cuvenu fejsbuk mrezu, poklekla sam pred nagovaranjem jednog decaka koji je bio ubedjen da cu naci svoju ljubav na popularnoj mrezi, a ujedno ce on imati s kim da igra neku od tada popularnih igrica.
I da, otvorila sam profil i prvo ime koje sam ukucala je bilo bas njegovo…. u prvom momentu sam bila razocarana, bilo je jasno po slikama da je ozenjen, da ima decu…. ali bio je jedan tekst koji je napisao u opisu svog profila, nesto o tome kako je covek beskrajno usamljen u gomili ukoliko nije pored voljene osobe…. I da, poslala sam zahtev i poruku, da pitam, kao u onoj pesmi: ‘Sta ima novo kod tebe?’
Prst sudbine….
Zatekla sam ga u trenutku kada je ostao sam. Sam! Upravo se rastao. Nije mogao vise u braku bez ljubavi.
I tu, nakon toliko godina….. nastavlja se nasa ljubavna prica. Ljubav koja nista nije izgubila na svojoj snazi kroz sve te godine. Cak je jos jaca. Oboje smo za tih 15 godina odvojenosti preziveli svako svoju golgotu, prilicno teske zivotne price, ali pouceni tom igrom sudbine da je zapravo vazno samo jedno : Koliko volis i koliko si voljen.
Pozvao me kod sebe i dosla sam…. sve te godine kao da su se sabile nekim vakumom i kao da je u pitanju 15 minuta…. Isti onaj pogled, iako zreliji, isti topli zagrljaj u kome sam najsigurnija na svetu i naravno, onaj divan osecaj opijenosti najsnaznijom ljubavi koja daje snagu da pomeris planetu.
I evo, vec trecu godinu zivimo svoju pricu.
Prica nema hepiend, ali mi cvrsto verujemo da smo ga zasluzili i da cemo ga imati.
Borimo se sa vetrenjacama. Cela njegova porodica je protiv nas, pokusavaju da nam otruju zivot zlim I otrovnim recima. Sve pod krinkom da je to da bi se zastitila deca koju on ima iz prvog braka. Pri cemu niko ne primecuje da su svojim zlom i prljavim recima otrovali jedino decu.
Nas dvoje smo podigli stakleno zvono oko naseg zivota i zivimo ga onako kako treba, dostojanstveno i cisto. A svi oni, neka…. vreme ce pokazati sve….
Nas dvoje smo previse godina proveli odvojeno da bi ovo vreme koje imamo kvarili bilo cim.
Cak je i kisni dan lep kad nas je dvoje pod sarenim kisobranom.
Autor: anoniman
Prica je objavljena u okviru nagradne igre. Procitajte Informacije o nagradnoj igri i druge price.
..................................................................................................................................................................
e-mail:moja_saveta@yahoo.com
skype:doktor SOS
...................................................................................................................................................................
Nema komentara:
Objavi komentar